LJubavni stihovi ..pjesme

CEKAJ ME

Cekaj me, i ja cu sigurno doci
samo me cekaj dugo
cekaj me i kada zute kise noci ispune tugom
cekaj i kada vrucine zapeku
i kada mecava brise,
cekaj i kada druge nitko nebude cekao vise
Cekaj i kada pisma prestanu stizati iz daleka
cekaj me i kada cekanje dojadi
svakome koji ceka,
cekaj me i ja cu sigurno doci
Ne slusaj kad ti kazu kako je vrjeme
da zaboravis,
i da te nade lazu,
nek povjeruju i sin i mati da vise ne postoje,
neka se tako umore cekati i svi drugovi moji
i gorko vino za moju dusu nek piju
kod ognjista,
cekaj i nemoj sjesti s njima,
nemoj piti nista...cekaj me i ja cu sigurno doci
Sve smrti me ubiti nece,
nek rekne tko me cekao nije,
taj je imao srece.Tko cekati ne zna,
taj nece shvatiti niti ce znati drugi
da si me spasila ti jedina cekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znacemo kako prezivjeh vatru kletu,
naprosto ti si cekati znala kao nitko na svijetu
naprosto ti si cekati znala kao nitko na svijetu..

Naš dan je zelena jabuka
Na dvoje presečena
Gledam te
Ti me ne vidiš
Između nas je slepo sunce
Na stepenicama
Zagrljaj naš rastrgnut
Zoveš me
Ja te ne čujem
Između nas je gluhi vazduh
Po izlozima
Usne moje traže
Tvoj osmeh
Na raskrsnici
Poljubac naš pregažen
Ruku sam ti dao
Ti je ne osećaš
Praznina te je zagrlila
Po trgovima
Suza tvoja traži
Moje oči
Uveče se dan moj mrtav
S mrtvim tvojim danom sastane
Samo u snu
Istim predelom hodamo

Od snega Sibirskog pokrivena
K'o stubovi pakleni štrče brda, željni cveta i sunašca blaga
A u kućici koju pritis'o je sneg, sedi k'o sužanj jedan čovek bled
I u groznici gleda avet strašnu, muklo zvuči mu glas kroz tamnu noć.

Sonja, Sonja, tvoju crnu kosu, bezbroj puta ljubio sam ja
Sonja zaboravit' te ne mogu, cvete iz Volginih dolina.
Sonja, k'o voda prolazi vreme, beskonačna ljubav je moja.
Čuj mi vapaj i uzdahe plačnog srca mog,
Sibirski sneg dok me pokri svog.

Nekad smo bili muž i žena, ja voleo sam te kao Boga svog
Ni sanjao nisam da si mi neverna, niti znadoh za dragana tvog.
Jednog dana videh da te ljubi, ruka tvoja grlila ga tad
Zab'o sam mu svoj nož po sred grudi, k'o ubicu vezaše me ljudi

Ispunjena zelja
Dodirneš mi srce, a onda nestaneš.
Pružaš mi ruku, a onda prestaneš.
Pustiš me da sanjam i tad me probudiš.
Udijeliš mi milost, a tad me pogubiš!
A ja bih da te ljubim -a ti si daleko…
Ja bih da te budim, a budi te drugi netko.
Ja bih da te sanjam, u noćima bez kraja,
Ja bih da me ljubiš dok zora noć osvaja…
Ja bih da prepoznaš sve što nas spaja,
da moj si put do raja.
Ja bih da si blizu, da pratiš me ko sjena,
Ja bih da sam tvoja
Ispunjena želja!

Često su, rado sedeli
na kosi brega,sanjivoj.
Otud su dobro videli
crkvu, zatvor, perivoj.
Levo se talasale
travke u ribnjaku dugom.
U pesak baciv sandale,
sedeli su, drug s drugom.

Rukama obgrliv koleno,
gledahu: oblak se odalji.
Kraj bioskopa su leno
kamion čekali bogalji.
U kršu cigala, oprana
konzrva je bleštala.
Nad vrhom purpurnih vrana
kružeći je kreštala.

Od mosta do kupatila
auta - stalno, nanovo.,
Pod crkvom zvona se klatila:
električar je svadbovo.
Na bregu: tiho, bez zbuka,
pirka svež povetarac.
Ni krika, ni zvižduka,
jedino zuji komarac.

A travke, gde su sedeli,
bile su potabane,
Svuda su se crneli
ostaci njihove hrane.
Krave su jezicima
to mesto uvek trle.
To beše poznato svima
Jedino njima - ne.

Šibice se nisu vedele,
ni viljuška, pala u pesak.
Šutnuta vrhom cipele,
boca je vraćala bljesak.
Začuvši mukanje krava,
kretoše niz zavijutke,
odoše, bez pozdrava,
ko što su i sedeli - ćutke.

Niz dve padine su hitali,
kadikad - bočno gotovo.
Pod njima se grmovi splitali
i otplitali, ponovo.
Gazeć i klizeći, na smenu.
Nad vodom je izgrala zraka.
Stigoše, u istom trenu
do staze i do ribnjaka.

Dole u sumrak plavi
dve su se svadbe susrele.
Haljine i košulje u travi,
nežno su se belele.
Svita oblaka se micala
u tamne ralje sutona.
Para se sa zemlje dizala,
i stalno ječala zvona.

S cigarom jedan leno,
drugi uz spoticanje,
išli s istovremeno,
niz dve bočne putanje.
Niz breg, levo i desno,
putem koji razdvaja.
Odjednom, kroz vazduh, pretesno
jeknuše dva vapaja.

Naglo se razdvoji žbunje,
grane se razvrgoše.
Kao da se uz sev munje,
u mučnom snu trgoše.
Uz urlik zinuše grane,
ko otvor u zemlji, velik.
Pred svakim, sa dve strane
naoštren blesnu čelik.

Jednoga sekira klapi
i krv se, po satu, rasu.
Drugi od srčane kapi
sam umre, u istom času.
Zločinci, krvavih ruku
(krv je kapala njihova)
baciše ih u ribnjak.
U muku tako se sretoše
iznova.

Ka stolu, ka svojim mestima
išli su ženici. Baš tad
pastiri sa strašnim vestima
dotrčaše u grad.
U smiraju su zasjale
gomile oblaka, razbludno.
U žbunju krave su stajale
ližući krv požudno.

Električar je trčao po poadini
a šurak pored puta.
Nevesta je u pozadini
stajala sama i ljuta.
Starica, ispod ponjave,
pantliku je vrtela,
u vihoru pijane jurnjave
svadba je k brdu letela.

Jurili su, bez glave,
tapkali po šibljaku.
Žbunjem su, mučući krave
silazile k ribnjaku.
Bila je nesnosna jara
i ugledaše, svi skupa,
gde se u sočivici otvara,
ko okno u mrak, rupa.

Ko će ih dići iz mrtvih,
iz mrtvih voda ribnjaka?
Smrt je ko voda vrh njih,
ko voda iz njinih stomaka.
Reč svaka njom se ostrvi,
lastar se uz kolac savi.
Smrt je u polizanoj krvi,
smrt je u svakoj kravi.

Smrt je u hajci (daleko
tobože jure lopuže).
Crveno biće mleko
tih krava posle muže.
I vagon crveno plamti,
i put crven izgleda.
Iz crvenih, crvenih kanti
- pojiće crvena čeda.

Smrt gleda i smrt čuje.
U okovratniku je ima.
Grad im se odužuje:
smrt teško pada njima.
Dignimo ih zaboga!
Ubistvo na dan svadbeni!
Mleko bi moglo zbog toga
zauvek da pocrveni.

Smrt nije skelet s dugom
kosom, dole u rosi.
Smrt, to je taj žbun
u kome
svi mi stojimo bosi.
To nije plač sa sahrane,
ni crna osmrtnica.

Smrt - to je gakanje vrane
smrt - rujna novčanica.
Smrt - to su sva autoa,
grad sa hapsom i baštama,
Smrt - lica muška, naduta,
vratovi s kravatama.
Smrt - stakla gradskog amama,
smrt boji tačku mnogu.
Smert - sve što je sa nama -
jer oni videti ne mogu.
Smrt - to su sve naše sile,
i znoj, i napor i delo.
Smrt - to su naše žile,
naša duša i telo.
Nikad na breg. Dom tih.
Svud vatre. Veče zvoni.
Ne da ne vidimo mi njih -
već nas ne vide oni.

Ždralinjak, ružu, krin,
perunike, božur, paviti;
na strašan grob će njin
cinkane ruže staviti;
ljiljane, iz čijeg mirisa
žestoka bije sila,
šeboj buket narcisa
i svežanj karanfila.

Na obalu ih nosite, neka
nebu se povere, gore,
U reku ih bacite, a reka
u tamne će ih odneti gore.
U crne šumske potoke,
kroz naselja jelova,
kroz ritove, mrtve otoke
do baltijskih bregova.

Bregovi, to je mladost, koju
još nismo upoznali.
Ulice u neizbroju,
Bregovi - mnogi kanali.
Teški od bolova ponosnih.
Bregovi - kraj zemlje. Po njima
što više se penješ,
to ih u daljini
sve više ima.

Bregovi - patnje naše lik.
Bregovi - ime ljubavi dano.
Bregovi - ridanje, bregovi - krik
što odlazi i vraća se, neprestano.
Svetlost bola, bezmernost bola,
tuga, i strah, uz nju,
naši snovi i patnja gola,
u njihovom je sve to žbunju.

Bregovi - slave večni čas.
I uvek zdesna od naših patnji.
Bregovi - to je iznad nas.
Il za nama. U našoj pratnji.
I kad je breg usred tmice,
vrhovi se vide njegovi.
Između jučerašnjice i sutrašnjice
Idemo. Idemo. Kao snegovi.
Smrt - to su samo ravnice.
Život - bregovi, bregovi.

Povjericu ti jednu tajnu
vreme si ti
vreme je zena ono osjeca
potrebu da mu se udvara i da se klekne
pred njegove noge kao kad se haljina rasiri
vreme je kao kosa beskrajna
ocesljana
ogledalo koje dah zamucuje i dah razbistrava
vreme si ti koje spava u zoru kad se budi
i kao noz si koji prolazi kroz moje grlo
oh sto ne mogu da iskazem tu neprolaznu moru vremena
tu moru vremena zaustavljenu kao krv u venama plavim
i najgore je sto je zelja beskrajna i neispunjena
ta zedj oka dok ti koracas po odaji
i ja znam da ne treba razbijati caroliju
mnogo je gore nego da te osijetim stranom
da bijezis s mislima iz van nas
i srcem vec u nekom drugom vijeku

Boze moj kako su rijeci teske a u stvari jeste to
moja ljubav iznad zadovoljstva
moja ljubav van domasaja danasnjeg udarca
ti koja kucas na moju sljepoocnicu kao casovnik
i ako ti ne dises gusim se
i po mojoj puti kolebas se i zastajes svojim stopalom
veliku tajnu hocu da ti kazem svaka rijec
na mojoj usni sirotica je koja prosi
jednu sitnicu za tvoje ruke stvarcicu koja tami pod tvojim pogledom
i zato ja kazem tako cesto da te volim
u nedostatku dovoljno jasnog kristala izraza koji bi ti sebi stavila oko vrata
ne vredjaj se zbog mog prostackog govora
prosta je voda koja izaziva taj neprijatni sum u vatri
reci cu ti veliku tajnu ja ne znam
da govorim o vremenu koje na tebe lici
ja ne znam da govorim o tebi i ja se pravim
kao oni koji vrlo dugo na peronu stanice
masu rukom posto su vozovi otisli
saka se smiruje tek pod novim teretom suza
hocu da ti kazem veliku tajnu bojim se tebe
bojim se onog sto te prati vecerom ka prozorima
i gestove koje ti cinis od rijeci koje se ne izgovaraju
bojim se vremena brzog i laganog bojim se tebe
hocu da ti kazem veliku tajnu zatvori sva vrata
lakse je umrijeti nego voljeti
zato ja sebe mucim zivotom
ljubavi moja...

Proljeće koje nije moje

Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.

Kao Hermes stari i s njom Afrodita,
Stopi se u meni strašću tvojom celom,
Da sav iznemognem pod vitkim ti telom,
I da duša moja bude sita.

Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žene,
Kad će čula moja redom da zaneme,
I strasti da prođu kao dim i pena.

A da će, još uvek, pokraj mene svuda
Biti mesečine pod kojom se žudi,
I mladih srdaca što stvaraju čuda,
I žena što vole i voljenih ljudi.

Vrisnuo bih, draga, riknuo bih tada
Kao bik pogođenom zrnom posred čela
Što u naporima uzaludnim pada
Dok iz njega bije krv crna i vrela.

Upij se u mene zagrljajem jednim,
Ko groznica tajna struji mojom krvi,
Krepko stegni moje telo, nek se smrvi,
I daj mi poljupce za kojim žednim.